Povodom obeležavanja Svetskog dana mentalnog zdravlja razgovarali smo sa Aleksandrom Gvozdenović, psihologom koja nas putem svojih vebinara navede da se zapitamo koliko zaista brinemo o svom psihičkom zdravlju, stanju duha i unutrašnjem miru. Aleksandra Gvozdenović nam je dala odgovore na nedoumice koje svi nosimo u sebi o mentalnom zdravlju, a naročito kada je u pitanju podrška psihologa.
1. Šta danas najviše utiče na mentalno zdravlje ljudi?
Izobilje i izazovi koje imaju ljudi u savremenom društvu predstavljuaju i resurse i prepreke u svakodnevnom funkcionisanju. U tom kontekstu, kao ključne komponente izdvojila bih svesnost i prisutnost sa svojim mislima, osećanjima i generalno u svojim životima.
Živimo u svetu gde se u milisekundama šire vesti i informacije i mi ih svesno, ali još češće nesvesno konzumiramo u količinama i frekvenciji kao nikada do sada u istoriji čovečanstva. Smatram da je važno da treniramo i vežbamo prisutnost u svom telu, umu i životu, jer naš nervni sistem nije stvoren za toliku količinu informacija. Ljudi današnjice primamju veoma mnogo stimulusa i informacija iz spoljnog sveta i samim tim verovatnoća da nam mentalno zdravlje bude narušeno je veća.
Pored toga kvalitet naših relacija direktno utiče na naše mentalno zdravlje. Ako osoba ima zdrav odnos prema sebi, veća verovatnoća je da će izgraditi dobre odnose sa ljudima iz svoje porodice, okoline, kolektiva, jer čovek je društveno biće i kontakt sa drugima je od rođenja jedna od glavnih potreba.
Takođe i ono što mi mislimo i kognitivno obrađujemo je takođe izvor informacija sam za sebe i troši značajno naše zalihe energije. Tako što ćemo biti svesni koje izbore za sebe pravimo, kakve odnose gradimo sa drugima i kako to doprinosi i koristi nama, našoj porodici i kolektivu u kom živimo, mi stvaramo dobru podlogu da budemo u zdravlju u svim svojim oblicima.
2. Koji su rani znaci da je potrebno da se javimo psihologu i koje su najčešće zablude o odlasku kod psihologa?
Stigma o važnosti mentalnog zdravlja je još uvek prisutna. Jedna od čestih zabluda je da je odlazak kod psihologa samo za ljude koji se suočavaju sa najtežim psihičkim problemima i poremećajima, što često može da ukaže da ljudi ne znaju razliku između psihologa i psihijatara i njihovih sfera rada. U prilog tome, u govornom jeziku, može se čuti fraza: “ Nisam ja lud/a, pa da idem kod psihologa”. Zatim “To je za slabe ljude”. Ili “ Pa valjda sam dovoljno sposoban/na da sam/a rešim svoje probleme” itd.
S druge strane, dobra strana naprednih tehnologija i modernog “brzog” vremena u kojem živimo je između ostalog i mogućnost širenja svesti o važnosti negovanja i očuvanja mentalnog zdravlja za sve ljude, bez obzira na pol, bilo kakvu pripadnost, status i životnu dob.
Kada će se neko javiti psihologu i sama ta potreba je zaista individualna. Ljudi taj unutršnji signal, u zavisnosti od toga koliko su ga uopšte svesni, interpretiraju kao znak da se jave. Često ljudi osete i primete taj unutrašnji poziv, ali ga ignorišu i ”gurnu pod tepih”. Volela bih da odlazak kod psihologa, bude kao sezonski odlazak u kupovinu, recimo čizama pred kišnu jesen ili zimu ili kao odlazak kod automehaničara, kada nešto škripi u kolima, a mi ne znamo zašto. Po istom principu i kada nas nešto “žulja” u srcu ili duši ili kada imamo neke misli ili životne izazove s kojima ne možemo da izađemo na kraj, konflikte ili nerazumevanja u okviru porodice potpuno je normalno i poželjno javiti se stručnom licu, potražiti pomoć.
3. Kako da razlikujemo prolaznu tugu, stres, bezvoljnost, konstantni umor od ozbiljnog mentalnog poremećaja?
Ovde bih najpre naglasila da je svaka emocija i emotivno stanje potpuno normalno ukoliko se javlja u odgovarajućem kontekstu. Tako je potpuno adekvatno da osetimo tugu kada nam se dogodilo nešto što podrazumeva bilo kakvu vrstu gubitka. Sastavni deo života je da osećamo stres i ponekada pritisak svakodnevice kada moramo da žongliramo sa obavezama, vremenom i količinom energije. Ukoliko imamo u toku recimo deset dana više obaveza nego što imamo energije – očekivano je da danima osećamo umor, jer nemamo priliku da odmorimo.
Ono što razlikuje, da kažemo, trenutnu nelagodu od opasnosti po mentalno zdravlje je trajanje, intenzitet i učestalost tih emotivnih stanja, kao i parameter funkcionalnosti koji podrazumeva da primetimo da li i u kojoj meri to stanje narušava naše funkcionisanje u obavljanju naših životnih uloga koje ispunjavamo u toku dana.
Dakle, ako osećamo tugu duži vremenski period, ako je jakog intenziteta, ako nas ometa u svakodnevnim aktivnostima, a da se nije pojavila kao odgovor na neki događaj, preporuka je da se osoba javi psihologu da se vidi koji su uzroci i kako se može pomoći osobi da se vrati svojim kapacitetima i da se stabilizuje.
4. Kada su partnerski odnosi u pitanju, kako da održimo zdrav odnos sa partnerom na svakodnevnom nivou i da li „vredi“ potražiti pomoć psihologa kada je taj odnos poremećen?
Upravo to održavanje odnosa živim i aktivnim je veoma važno. Svakodnevica puna stresa i obaveza, klackanje između posla, dece i kućnih poslova oduzima partnertima današnjice mnogo vremena i energije.
Parovi ne bi smelo da podrazumevaju ni svoj odnos, a ni ljubav. Neophodno je svesno odvajati vreme na povezivanje i prisutnost. To može biti i samo nekoliko minuta dnevno gde smo usmereni jedno na drugo. Važno je gajiti taj osećaj zadovoljstva i zajedništva, to stanje partnerstva i saradnje. Biti podrška jedno drugome, biti zainteresovan za to kako nam se partner/ka oseća, šta mu/joj je važno, koje snove i želje ima. Naglašavam prisutnost i povezanost pre svega. Da damo i dobijemo osećaj da smo viđeni, da nas druga strana čuje. Nasuprot tome kalkulacija i uzdržanost su najveći neprijatelji uspešnom partnerskom odnosu.
A ako i kada “zaškripi” definitivno “vredi” potražiti pomoć psihologa, jer psiholog iz neutralne pozicije, a uz znanja i iskustva koja ima, može da pomogne da usmeri kapacitete dotičnog para ka rešavanju ili prevazilaženju konflikta ili problema u komunikaciji u sigurnom okruženju gde su ravnopravni i gde imaju veću šansu da se usmere na svoje snage. Iz iskustva svoje prakse sa parovima, nekada čak I nekoliko susreta može da pomogne da se par vrati na pravi kolosek, što je od velike vrednosti I važnosti za celu porodicu.
5. Kako da roditelji prepoznaju da njihovo dete ima problem koji zahteva psihološku pomoć i zašto se često kasni sa odlaskom kod psihologa?
Kao i u odnosu sa partnerom, jako je važno da negujemo odnos povezanosti sa svojim detetom. Da smo prisutni u životu svog deteta i da smo svesni svih interesovanja kao I kvaliteta koji ga krase.
Da pokažemo zainteresovanost za sve sfere života svog deteta, kakve odnose ima sa drugarima, da znamo o čemu sanja i čega se plaši i kako dete doživljava svoje okruženje. Sve navedeno važi za sve uzraste.
Upravo tako, poznavajući naše dete mi ćemo biti u stanju da prepoznamo ukoliko postoji neki razvojni ili socijalno – emocionalni izazov u kom je možda potrebna pomoć i podrška psihologa. U tome nam svakako može pomoći saradnja pedagoga i učitelja iz vrtića i škole.
Želela bih da naglasim da nikada nije kasno za progres i da vredi uvek pokušati. Imamo jako puno resursa kojima u današnje vreme raspolažemo da pomognemo deci. Ono što je najvažnije je da cela porodica sarađuje, da se neguje nežan i podržavajuć odnos sa detetom kako dete ne bi nosilo breme stida ili srama što trenutno prolazi kroz neke izazove. Ako dete oseti da je podržano i prihvaćeno bez obzira na problem, lakse će sarađivati i samim tim brže i lakše proći kroz ceo process kako dete tako i cela porodica.
6. Iz vašeg iskustva, da li je istina da su anksioznost i depresija u porastu i koji su najčešći razlozi njihove pojave?
Statistika kaže da je procenat porasta u prethodnih pet godina oko 25% nakon pandemije koju smo svi iskusili. Takođe breme svakodnevice savremenog života utiče na taj porast. Nikada nam stvari nisu bile dostupnije, lakše i brže, a opet savremeni čovek i žena nikada više u istoriji čovečanstva nisu imali više obaveza, odgovornosti i očekivanja. Baš zbog tih dostupnosti, imam utisak ljudi očekuju mnogo više od sebe, svojih partnera, dece, poslovnih saradnika itd. Živimo u socijalnoj subkulturi “moranja” da nešto budemo, ostvarimo, imamo, stignemo. Nema ništa loše u ostvarenosti i postignuću, naprotiv čovek se tako razvija i napreduje, ali je važno u tom procesu proveravati sopstvene resurse i kapacitete i biti u kontaktu sa sobom.
Na taj rezultat svakako utiče i činjenica da se o anksioznim i depresivnim stanjima sve više priča, da raste svest o mentalnom zdravlju, pa se statistički izmeri i veća učestalost. Ovih stanja je uvek bilo, ali se ranije mnogo manje o tome pričalo i ređe su se ljudi javljali u nekim početnim fazama, već obično kada simptomi prerastu u ozbiljnu kliničku sliku.
Iz mog iskustva, na sreću, ljudi se javljaju ranije, kada primete učestale simptome sa kojima nisu u stanju da se izbore. Naglasila bih da upravo to traženje stručne podrške “na vreme” zapravo nije znak slabosti da neko ne može da se nosi sa životnim problemima, već naprotiv znak odgovornosti prema sebi i sopstvenom mentalnom zdravlju i blagostanju.
7. Kako da pod pritiskom svakodnevnice očuvamo mentalno zdravlje na svakodnevnom nivou?
Najvažnije je da budemo u konkatu sami sa sobom. Da dozvolimo sebi da primetimo šta se to dešava u našem umu, telu i duši i da kroz svesnost i prisutnost osluškujemo svoje potrebe. Taj princip će prevenirati sagorevanje. Kada to znamo, onda možemo da navigiramo sopstvenim kapacitetima i resursima na dnevnom nivou.
Smatram da je jako važno da naučimo da balansiramo između rada i odmora, obaveza i razonode. Da pored raznih odgovornosti hranimo svoju dušu i svoje telo nečim što nas oplemenjuje, što nam obnavlja energiju i što nas raduje.
8. Koliko su ishrana, fizička aktivnost i san bitni za mentalno zdravlje i kako da povežemo brigu o telesnom i mentalnom zdravlju?
Dovoljno kvalitetnog sna, redovna fizička aktivnost koja nam prija i odgovara, kao i ishrana bogata nutrijentima su svakako baza našeg funkcionisanja. Ukoliko je nešto od nabrojanog hronično narušeno, u deficitu ili pak značajnom suficitu, može dovesti do ugrožavanja fizioloških i metaboličkih procesa u našem telu, kao i narušavanja zdravlja u celini. U ovom kontekstu naše fizičko i mentalno zdravlje ne možemo odvajati jer su povezani. Oni uzročno – posledično utiču jedno na drugo. Tako da, ako redovno imamo kvalitetan san, to povoljno utiče na obnovu ćelija i organa u našem organizmu, što povoljno utiče na rad naših hormona, što onda pozitivno utiče na to kako se osećamo i koliko imamo energije. Ukoliko smo u dobrom mentalnom stanju, pravićemo bolje i svesnije izbore kada je hrana u pitanju, a dobra i kvalitetna ishrana opet povoljno utiče na to kako se osećamo. Kada se redovno rekreiramo, vežbamo i krećemo, obnavljamo resurse naše energije, ubrzavamo metaboličke procese, poboljšavamo fizičke kapacitete našeg tela, a to sve dovodi do boljih kognitivnih performansi kao i do dobrog mentalnog zdravlja.
9. Da li je u današnjem užurbanom načinu života potrebno imati male rituale smirenja?
Smatram da je zaista korisno praktikovati tako nešto. Danas postoji jako puno načina da se umirimo i pobrinemo za svoje emocionalno stanje. To mogu biti čitavi ritualni procesi, a mogu biti i mali rituali kada nismo u mogućnosti za duže. Važnije je da je redovno i da pomaže, od toga koliko će da traje. Predložila bih da svako proba različite aktivnosti, kako bi svako pronašao šta mu/joj odgoarva. Ali zaista da proba, jer nekada će vam nešto delovati možda na prvu pomisao odbojno, ali tek kada probate možete se uveriti da vam zapravo koristi.
To može biti svesno disanje, pisanje dnevnika, čitanje nekoliko stranica knjige, slušanje muzike ili nekog podkasta, molitva, meditacija, šetnja, istezanje, fizičke vežbe, boravak u prirodi, telefonski razgovor, šoljica čaja itd. To nešto što baš vama odgovara može da traje i samo 5-10 minuta, ukoliko ne možemo da odvojimo više, ali je važno da znamo šta nam u kojoj situaciji pomaže.
10. Koji je jedan vaš jednostavan ritual koji redovno primenjujete kada je mentalno zdravlje u pitanju?
Puno zagrljaja i smeha sa porodicom i dragim ljudima. Doza stvaralaštva. Doza kretanja i to najradije u prirodi ili plivanje u moru. Doza zahvalnosti za sve što jeste. Doza čitanja ili učenja. Doza maštanja.
BELEŠKA O AUTORU
Aleksandra Gvozdenović je psiholog i NLP Practitioner. Radi on-line sesije psihološke podrške individualno ( 1 na 1) kao i sa parovima. Autor je mnogobrojnih edukativnih webinara, radionica i on-line programa. Neguje holistički pristup u radu sa ljudima gde kombinuje sva znanja i iskustva do sada stečena. Voli da se usavršava i edukuje, kao i da edukuje druge ljude. Zahvalna je za priliku da ljudima može da pruži psihološku podršku za izazove sa kojima se susreću, da pomogne drugima da upoznaju sebe i tako žive svoj pun potencijal.
Možete je kontaktirati preko:
Instagram profila @aleksandra_psiholog ili na mail